Mamini ritualni protesti

„Zar želiš da ti dete ostane izgubljena ovčica, da luta bez pastira?“
– „Pre svega, ne vidim ni sebe, ni svoje dete kao ovcu.“

Kao majci, prvenstveno mi je bitno stvoriti i održavati zdravu atmosferu za svoje dete. Više nego ikada ranije, stalo mi je do izbora hrane, higijene doma i opšteg zdravlja tela i uma. Na prvom mi je mestu zaštita deteta od različtih opasnosti. Kao jednu od najvećih opasnosti po njegovo shvatanje i rezon o svetu, vidim zabludu. A najveća je zabluda oblikovati sliku o životu kroz religijska ubeđenja.

Ne dozvoljavam, ni u kom pogledu, ni u najmanjoj meri, da se religija uliva u razum moga deteta. I osuđujem svakoga ko, kao roditelj, svom detetu usađuje svoja religijska ubeđenja kao neizbežan deo nasleđa, samo zato što se to tako radi, i jer je to „normalno“. Iako sam majka, nisam svom detetu šef, gazda ili vlasnik. Dete će, sasvim očekivano, naslediti deo roditeljskih osobina. Velika je verovatnoća da ćete na svoju decu preneti svoju boju kose i očiju. Ipak, ono u šta je neko naučio da veruje, nikako ne sme automatski spadati u nasleđe. To je često, i bez namernog plana i odluke, prihvaćeno kao podrazumevani aspekt u odgoju i vaspitanju deteta. U nameri roditelja da ga uklope u okvire ustaljenih normi, dete često nema prava na sopstveni izbor. Mnogi će detetu dopustiti da stvori sopstveni stav u različitim segmentima života, ali religijsko opredeljenje najčešće ostaje isključivo izbor roditelja, a određeno je geopolitičkom pozicijom i poreklom, i to mu je nametnuto (krštenjem) već u prvim danima života. U zavisnosti od toga gde odrastaju, deca su naučena da veruju u određenog boga, iz tog razloga što većina u toj okolini veruje da je to jedini pravi bog i jedina istina. S tim znanjem automatski prihvataju da je neki drugi bog, u koga na nekom drugom mestu veruju, pogrešan i lažan. Da su kojim slučajem imali tu sreću ili nesreću da budu rođeni na nekom drugom mestu, zasigurno bi tamošnjeg odabranog boga, sa strašću prihvatali kao jedinog. Kao nepokolebljivi nevernik, rešena sam da moje dete odrasta bez znanja o bogu.

U mojoj porodici, kao i u široj okolini, na to se gleda kao na nešto nadasve nedopustivo i nepojmljivo. I onda to ide ovako… I to ne jednom, nego iznova i iznova…

„I ti stvarno nećeš krstiti svoje dete?“
– „Stvarno!“

„Nećeš valjda dopustiti da ti dete ostane nespaseno?“
– „Naravno da neću dete bacati u nepotrebne rizike. Trudiću se da ga sama spasem ako se nađe u prilici gde se pokaže potreba za tim.“

„Ne igraj se sudbinom. Ne prizivaj đavola!“
– „Virtuelne igrice su nešto što nije baš za mene. A taj vaš đavo mene ne plaši ni najmanje.“

„Nisi joj ni crven konac stavila na ručicu. Je l’ joj se pojavio neki beleg?“
– Ni crveni, ni plavi, ni žuti. Kad bude želela da nosi nakit, odabraću šta joj se sviđa, a ja ću se s radošću potruditi da joj to i priuštim. Uzgred, da, rodila se s dva mladeža, a sada ih već ima šest. Mislite da je vreme da to neka vračara pregleda? O, ne!“

„Pa u šta ti onda veruješ? Koji je tvoj bog?“
– „Shvatite da ja nemam boga.“

„I ti stvarno ne veruješ u boga?“
– „Da, apsolutno sam sigurna da to ne postoji.“

„Nije valjda da je to neka sekta kojoj si se pridružila?“
– „Ne, zaista. Takve stvari mi nisu ni nakraj pameti. I znajte da nijedna strašna sekta nije učinila toliko zla, koliko tri najraširenije religije, od kojih je jedna i ta kojoj svi ovde pripadate.“

„Nisi valjda komunjara? Njihovo vreme je prošlo!“
– „Ne, nisam komunista. A koje je to vreme prošlo? Pa vi verujete u objašnjenja koja su vam pre dve hiljade godina dali ljudi čija su shvatanja davno, davno prevaziđena i opovrgnuta.“

„Zar želiš da ti dete ostane izgubljena ovčica, da luta bez pastira?“
– „Pre svega, ne vidim ni sebe, ni svoje dete kao ovcu.“

Mali čovek… Širom otvorenih, znanja željnih očiju. Tabula rasa. Prazan papir, koji će se vremenom neminovno ispuniti. Treba li jednom ta slika da bude nekakva prazna, nera-zgovetna, besmislena žvrljotina, sačinjena od tuđih nedokazanih istina, lišena sopstvenih vizija? Pustimo ih neka idu, stalno ispitujući, proveravajući, istražujući i tražeći dokaze u svojoj potrazi za istinom.

Mnogi misle da bi u eventualnom nedostatku vere dete bilo u većem riziku da odraste u nemoralnog i zlog čoveka. Da li je moguće da bez te Biblije ne biste uspeli uputiti svoje dete da razlikuje dobro i loše? Uverena sam da religijsko obrazovanje nije jedina smernica u oblikovanju dobrog, poštenog, vrednog i umnog čoveka. Verujem da dete može sasvim jasno da shvati da nije dobro nešto ukrasti, nekoga iskoristiti ili ubiti. I to ne zato što zakon tako nalaže, te će zbog takvog počinjenog dela završiti u zatvoru. Niti zato što u knjizi staroj dve hiljade godina piše da će takvi postupci jako naljutiti boga, pa će zbog toga zauvek goreti u paklu. I realan život će im, sam po sebi, prirediti dovoljno nedoumica, briga i problema. Uopšte im ne pomaže nametanje tog ultimativnog straha od života samog i obećanja da će im, ukoliko budu poslušni, bogobojazni i uplašeni, smrt, taj najsvečaniji momenat u životu, doneti spasenje od svih životnih muka. Jezivo! Nemojmo ih plašiti kaznama i hrabriti da išta čine u ime bilo kakvog boga. Neka se vode istinski urođenim ljudskim osećanjima (uz roditeljsku podršku i pomoć, svakako). Nikakva čarolija, magija i čuda nisu lepši i veći od toga.

Savršeno mi je jasno i prihvatljivo to da je u davnim vremenima, iz potrebe za shvatanjem, stvoreno objašnjenje kakvo se predugo generacijama prenosi. Ali zašto danas prepričavati neverovatne misteriozne bajke o nastanku i kreatoru? Zašto, kada je stvarnost sasvim jednostavna, a istina tako lepa i moćna?

Ne lažite svoju decu.
Nemate na to pravo. Istina je mnogo bolja.

Zanimljivosti

Jedan od najmudrijih ljudi antičkog sveta, grčki filozof Sokrat, izgubio je život zbog svog neverovanja. Njega je, 399. godine pre nove ere, atinski sud osudio na smrt zbog “kvarenja umova atinske omladine” i “neverovanja u državne bogove”.

Nemačka liga slobodnih mislilaca bila je organizacija osnovana 1881. od strane materijalističkog filozofa i lekara Ludviga Bihnera, da bi se suprotstavila moći državnih crkava u Nemačkoj. Njen cilj je bio da obezbedi javno susretište i forum za materijalističke i ateističke mislioce u Nemačkoj. Do 1930. godine Liga je imala 500.000 članova. Liga je ugašena u proleće 1933. kada je Hitler zabranio sve grupe ateista i slobodnih mislilaca u Nemačkoj. Dvorana slobodnih mislilaca, nacionalno sedište Lige, pretvorena je u biro za obaveštavanje javnosti o crkvenim stvarima. Među predsedavajućima Lige bio je i Maks Zivers, kojeg su nacisti pogubili giljotinom 1944. Njihovu tradiciju danas nastavlja Nemačko udruženje slobodnih mislilaca, osnovano 1945, koje je član Svetske unije slobodnih mislilaca.

Prema najnovijem istraživanju američke organizacije za ispitivanje javnog mnjenja, „Pew research centre“, ljudi koji najviše znaju o religiji jesu – ateisti! Od 32 postavljena pitanja u vezi sa religijom, ateisti i agnostici su, u proseku, tačno odgovorili na 20,9 (65,3%). Za njima slede Jevreji sa 64 i mormoni sa 63,4 procenata, dok su najniži rezultat zabeležili katolici sa samo 15 tačnih odgovora.

„Projekat Stiv“ je nastao kao parodija na listu naučnika koji osporavaju teoriju evolucije. Naime, 2001. godine „Discovery institute“ (kreacionistička organizacija, nema nikakve veze sa čuvenom, istoimenom televizijskom kućom) izdao je saopštenje pod nazivom „Naučno razilaženje od darvinizma“, koje je svojim potpisima podržao 761 naučnik. Kao odgovor na to, američka neprofitna organizacija „Nacionalni centar za naučno obrazovanje“ pokreće „Projekat Stiv“ sa listom naučnika sa tim imenom (ili njegovom varijacijom) koji podržavaju evoluciju. Spisak danas broji preko 1500 potpisa, što će reći da postoji dvostruko više naučnika sa imenom Stiv, koji podržavaju teoriju evolucije, od sveukupnog broja naučnika koji je dovode u pitanje.

Autor: Eliza Day