Crkvene organizacije i Srbija leta Gospodnjeg 2010

Glavnu odgovornost snosi politička elita koja ne gradi temelje sekularne države, već instrumentalizuje verske zajednice u političke svrhe ili se prepušta bezbrižnosti instrumentalizovanja od strane SPC

Na početku filma „Whatever Works“ Vudija Alena, bolno cinični profesor fizike, Boris, počinje svoju uvodnu besedu izlaganjem dobro poznatog narativa da su religije sasvim u redu, ali da je institucija crkve ta koja kvari religiju i pretvara je u moralno sumnjivi biznis. Iako bi se moglo štošta reći o inherentnoj nazadnosti religija, važnost uloge verskih institucija u zapadnim društvima teško se može preceniti. Sledi komentar događaja koji su obeležili proteklu godinu u vezi sa ulogom crkvenih organizacija u Srbiji.

Krenimo od najuticajnije organizacije – Srpske pravoslavne crkve. Kada se ima u vidu istorijska uloga ove institucije, ne iznenađuje sa kojim se teškoćama u Srbiji suočavaju demokrate u naporima za ostvarenje principa sekularne države. Godina 2010, srećom, nije obilovala entuzijastičnim ratnim pokličima sveštenih lica kao tokom devedesetih. Ipak, uloga SPC u društveno-političkom životu Srbije ostaje krajnje anahrona. Kao i u slučaju drugih verskih zajednica, glavnu odgovornost snosi politička elita koja ne gradi temelje sekularne države, već instrumentalizuje verske zajednice u političke svrhe ili se prepušta bezbrižnosti instrumentalizovanja od strane SPC-a.

Kada je 22. januara 2010. Miroslav Gavrilović izabran za 45. patrijarha SPC-a, mnogi su pozdravili novog poglavara kao skromnog i umerenog čoveka. Ako se prisetimo ostalih kandidata za mesto Svete stolice SPC-a, možemo biti srećni što je Sveti duh naveo arhimandrita Gavrila da baš ovo ime izvuče iz koverte. Štaviše, na prvoj konferenciji za štampu poglavara SPC, Irinej je rekao da „ne treba da zaziremo od EU… mi verujemo da smo mi istorijski deo Evrope i želimo da budemo deo ove porodice naroda.“ Svi verski lideri komentarišu opšta politička kretanja i ne treba da iznenađuje niti da zasluži neku oštru osudu što je i Irinej to uradio. Nažalost, to nije kraj političkog angažmana patrijarha. Konzervativno nasleđe Crkve je do te mere teško da se čak i jedan umereni crkveni lider nalazi pozvanim da javno govori o svojim vizijama prekrajanja granica. Tako Irinej u intervjuu banjalučkom Fokusu kaže da „Drina nije granica nego most koji spaja srpski narod. Iako smo to u neku ruku i danas, daće Bog da u skoro vreme budemo zaista jedno. Naravno, i u formalnom smislu te reči.“ Stav SPC-a prema okolnim zemljama gde živi srpski narod otvoreno je iredentistički. Jasan kontinuitet ove politike nije prekinut smrću patrijarha Pavla.

Ono što 2010. godinu možda izdvaja u istoriji borbe SPC-a za očuvanje zatvorenog društva u Srbiji je odnos visokih crkvenih zvaničnika prema održavanju gej parade, oktobra 2010. Mitropolit Amfilohije je bio naročito istaknut u osudama: „po satanskoj filozofiji života, čoveku je zakon što mu srce žudi“ i „drvo koje ploda ne rađa, seče se i u oganj baca“, elokventno je uspeo da se izrazi Radović. Svaki pojedinac ima pravo na svoje mišljenje i dozu pre-modernih predrasuda koje želi da zadrži. Međutim, kada u javnoj sferi promoviše ekstremno-desničarske ideje, onda svaki čovek u modernoj demokratskoj državi treba da bude odgovoran za ono što govori. G. Radović je svojim nastupima direktno podsticao nasilje i davao mu legitimitet. On nije snosio nikakvu krivičnu odgovornost, baš kao ni organizacija „Dveri“ koja pod pokroviteljstvom SPC-a daje podršku uličnim falangama, „1389“ i „Obrazu“, preko kojih se sprovodi organizovano nasilje nad neistomišljenicima u Srbiji.

Za unutrašnje odnose u SPC-u svakako je bilo najva-žnije obračunavanje sa episkopom Artemijem. Do koje mere se sveštena lica mešaju u politiku, i obratno, postalo je najjasnije tokom odvijanja drame oko Artemija. Uplevši se previše u neke unosne poslove, a ne deleći kolač sa svojim kolegama iz Sinoda, Artemije je sebi potpisao otpusnicu iz SPC-a, što se zvanično i desilo kada je suspendovan sa mesta episkopa raško-prizrenskog, ubrzo po dolasku Irineja na dužnost patrijarha. Uskoro je usledilo i penzionisanje u manastiru Šišatovac, a potom i zabrana činodejstvovanja, tj. zabrana služenja liturgije. Sve ovo ne bi bilo preterano zanimljivo (jer šta nas se tiču unutrašnja obračunavanja bilo koje nevladine organizacije) da politika nije bila duboko umešana u ova zbivanja. Nacionalistički blok, okupljen oko Koštunice, nedvosmisleno je pružio podršku Artemiju. Dan pre održavanja Sinoda na kome je Artemije povučen sa Kosova, upućeno je otvoreno pismo u kome se govori da se na „udaru antisrpske politike našla i Crkva“. Artemije je svojim nastupima stekao simpatizere i van konzervativnog bloka. Pozvan je da održi predavanje u Rusiji o genocidu nad Srbima, dok ruski ambasador Konuzin voli da ga poziva na tête-à-tête sastanke.

Pored SPC-a, jedina religijska zajednica koja je pobudila interesovanje javnosti bila je ona islamska. Tačnije, obe islamske zajednice, koje su nastale kao posledica uplitanja Koštuničine vlasti u do tada jedinstvenu Islamsku zajednicu u Srbiji (IZuS). Svesnom politikom zanemarivanja od strane Beograda, muftija IZuS-a Muamer Zukorlić pretvorio se u ekstremnog religijskog vođu sa otvorenom pretenzijom i na svetovnu moć. Zukorlić je po političkom zakonu akcije i reakcije postajao sve nasrtljiviji kako se Beograd više pravio da ga ne čuje. I tako je država Srbija dobila enfant terrible islamske veroispovesti koji je pozvao na „vraćanje partizanske autonomije Sandžaku“, priznao da navija za Tursku u sportskim nadmetanjima i pokazivao otvorene ambicije da postane reis islamske zajednice u Sarajevu. Koliko god bio ispravan stav da je „hodži mesto u džamiji“ (mi bismo možda skromno odvratili da uloga svih crkvenih zdanja u prosvećenom dobu treba da bude isključivo muzejska), ovaj hodža je iz nje istupio u javni diskurs, sledeći recept ne samo većine islamskih društava već i oprobani pristup SPC-a koga se drže pravoslavni velikodostojnici. Nažalost, kraj sukoba dve islamske zajednice i Zukorlića i Beograda, nije došao 2010. godine, a verovatno neće ni ove tekuće.

Boris Vudija Alena je ponudio objašnjenje za nerealizovanje ideala u praksi: raširena pretpostavka da su ljudi suštinski dobri jednostavno nije tačna. Sasvim moguće. Upravo zato je na nama da napravimo društvene i političke institucije sposobnima da spreče što više gluposti i zla koje smo kao ljudska rasa u stanju da iznedrimo. Stvaranje sekularne države je imperativ u ovom poduhvatu. Protekla godina nas je samo podsetila koliko još treba raditi na uspostavljanju mоderne demokratije u Srbiji.

Autor: Saša Butorac

%d bloggers like this: